Српска Средњoвековна Историја

Владари

 1. О хришћанству:

Најпре за хришћанство. Овим начином да се очисти хришћанство.

2. О женидби:
Властела и други људи да се не жене без благослова од свога архијереја, или да се благослове од оних које су архијереји поставили изабравши их за духовнике.

3. О свадби:
Ниједна свадба да се не учини без венчања, а ако се учини без благослова и упита цркве, такови да се разлуче.

4. О духовној дужности:
И за духовну дужност нека се сваки човек покорава своме архијереју и нека га слуша. Аколи се ко нађе сагрешивши цркви или преступивши што било од овога Законика, хотимице или нехотице, нека се покори и исправи цркви, а аколи се оглуши и уздржи од цркве и не усхтедне испунити црквена наређења, тада да се одлучи од цркве.

5. О проклињању хришћанина:
И епископи да не проклињу хришћане за духовни грех; нека пошаље двапут и трипут ономе да га изобличи, а ако не послуша и не усхтедне се поправити духовном заповешћу, потом да се одлучи.

6. О јереси латинској:
И за јерес латинску, што су обратили хришћане у азимство, да се врате опет у хришћанство, ако се нађе ко пречувши и не повративши се у хришћанство, да се казни како пише у закону светих отаца.

7. О јереси латинској:
И да постави Велика црква протопопе по свима градовима и трговима, да поврате хришћане од јереси латинске, који су се обратили у веру латинску, и да им даде заповест духовну и да се врати сваки у хришћанство.

8. О латинском попу:
И поп латински, ако се нађе, обративши хришћанина у веру латинску, да се казни по закону светих отаца.

9. О полувершима:
И ако се нађе полуверац, који је узео хришћанку, ако усхте, да се крсти у хришћанство, а ако се не крсти, да му се узме жена и деца и да им се даде део куће, а он да се изагна.

10. О јеретику:
И ко се нађе као јеретик, живећи међу хришћанима, да се ожеже по образу и да се изагна, а ко би га тајио, и тај да се ожеже.

11. О духовницима:
И епископи да поставе духовнике по свима парохијама, и градовима, и селима. И ти духовници да су они који су примили благослов на духовништво од својих архијереја, везати и решити, и да их свако слуша по црквеноме закону, а они духовници, које нису поставили за духовнике, да се изагнају и да их казни црква по закону.

12. О суду:
И у духовном предмету световњаци да не суде, ко ли се нађе од световњака да је судио у духовном предмету, да плати триста перпера; само црква да суди.

13. О епископима:
И митрополити, и епископи, и игумани да се не постављају митом. И ко се нађе да је митом поставио митрополита, или епископа, или игумана, да је проклет и онај који га је поставио.

14. О игуманима и калуђерима:
Игумани да се не збацују без учешћа цркве. Као игумани по манастирима да се поставе добри људи, који ће дом божји подизати.

15. О киновијском животу:
Игумани да живе по киновијама, по закону, договарајући се са старцима.

16. О монашком животу:
И на тисућу кућа да се храни у манастирима педесет калуђера.

17. О калуђерима:
И калуђери и калуђерице, који се пострижу, а живе по својим кућама, да се изагнају и да живе по манастирима.

18. О монашком постригу:
И калуђери , који су се постригли као земљаци из области те цркве, да не живе у тој цркви, него да иду у друге манастире; да им се даје храна.

19. О збацивању раса:
И калуђер који збаци расе, да се држи у тамници, док се опет не врати у послушност, и да се казни.

20. О врачарима, који тела мртвих спаљују:
И људи, који враџбинама узимају из гробова, те их спаљују, то село, које то учини, да плати вражду, а ако буде поп на то дошао, да му се узме поповство.

21. О продавању хришћанина:
И ко прода хришћанина у иноверну веру, да му се рука отсече и језик одреже.

22. О црквеним људима:
Властеоски људи, који седе по црквеним селима и по катунима, да пође сваки своме господару.

23. О црквеном спровођењу:
Црквама да нема спровођења (поноса) осим када иде куда цар, тада да га прате.

24.
И ако се нађе црквени управник који је узео мито, да се уништи.

25. О управљању црквама:
Црквама да управља господин цар, и патријарх и логотет, а други нико.

26. О ослобођењу цркава:
Цркве све, што се налазе у земљи царства ми, ослободи царство ми од свих работа, малих и великих.

27.
И цркве царске да се не подлажу под цркве велике.

28. О храни убозима:
И по свима црквама да се хране убоги, како је уписано од ктитора, а ко их од митрополита, или од епископа, или од игумана не усхрани, да се одлучи од сана.

29. О калуђерском животу:
И калуђери да не живе изван манастира.

30. О чупању црквенога човека:
И отсад да ниједна власт не почупа калуђера или човека црквенога, и ко преступи ово за живота и по смрти царства ми, да није благословен; ако је ко што коме крив, да га тера судом и парницом, по закону, ако ли га почупа без суда, или кога удари да плати седмоструко.

31. О поповима:
И попови баштиници да држе своју баштинску земљу и да су слободни, а остали попови, који немају баштине, да им се даду три њиве по закону, и да је капа поповска слободна, аколи више узме од те земље, да работа црквама по закону.

32. О људима црквеним:
Љyди црквени, који држе црквена села и земље црквене, а прогнали су меропхе црквене или влахе, они који су разагнали људе, да се вежу, и да им се узме земља и људи, и да их држи црква, докле скупе људе које су разагнали.

33. О суду људи црквених:
Црквени људи у свакој парници да се суде пред својим митрополитима, и пред епископима и игуманима, и која су оба човека једне цркве, да се суде пред својом црквом, а аколи буду парничари двеју цркава, да им суде обе цркве.

34. О селу меропашком:
И што су села меропшине царства ми по Загорју и иначе, црквени људи да не иду у меропшине, ни на сено, ни на орање, ни на винограде, ни на једну работу, ни на малу, ни на велику; од свих работа ослободи их царство ми, нека работају само цркви; ко ли се нађе да изагна метохију на меропшину, и оглуши се о закон царства ми, томе власнику да се све одузме и да се казни.

35. О управљању црквама:
И предаде царство ми игуманима цркве да управљају свом кућом, и кобилама, и коњима, и овцама, и свим осталим, у свему да су слободни, што је прилично, упутно и правично; и како пише хрисовуљ светих ктитора.

36. О црквеном закону:
И да поставе по црквама закон општежитијски калуђерима у манастирима, према томе какав је који манастир.

37. О митрополитском упућивању:
И ексарси световњаци да не буду, да их не шаљу митрополити по поповима, ни да воде митрополитске коње по поповима, него да шаљу митрополити по два калуђера по поповима, да духовно упућују и да црквени доходак узимају од попова, какав је од баштине.

38. О исхрани коња:
И отсад и унапред ждрепци и коњи царства ми да се не дају црквама, ни црквеним селима на храну.

39. О властели и властеличићима:
Властела и властеличићи, који се налазе у држави царства ми, Србљи и Грци што је коме дато царство ми у баштину и у хрисовуљи, и што држе до свога сабора, баштине да су сигурне.

40. О хрисовуљима:
И сви хрисовуљи и простагме, што је кому учинило царство ми, и што ће кому учинити, и те баштине да су сигурне, као и ранијих правоверних царева, да су слободни с њима, или под цркву дати, или за душу оставити, или продати кому било.

41. О умрлој властели:
Који властелин узима децу, или опет и не узима децу, те умре, и по његовој смрти баштина пуста остане, где се нађе од његовога рода до трећега братучеда, тај да има његову баштину.

42. О баштини слободној:
И баштине све да су слободне од свих работа и данака царства ми, осим да дају соће и војску да војују по закону.

43. О насиљу над баштином:
И да није властан господин цар, или краљ, или госпођа царица икоме узети баштину силом, или купити, или заменити, осим ако ко сам пристане.

44. О властеоским робовима:
И робове, што имају властела, да су им у баштину, и њихова деца у баштину вечну, но роб у прћију да се не даје никада.

45. О баштини слободној:
И властела и други људи, који имају баштинске цркве у својим баштинама, да није властан господин цар, ни патријарх, ни други епископ подложити те цркве под Велику цркву, осим да је властан баштиник да постави свога калуђера и да га доведе епископу да га благослови епископ, у чијој буде нурији, и да управља епископ у тој цркви духовним послом.

46. О робовима:
И досад робове, што имају властела, да су им у баштину, само што ће властелин опростити, или жена му, или његов син, то да је слободно, а ништа друго.

47. О цркви:
И властелин који се нађе подложивши своју цркву по другу цркву, над том црквом већ да нема власти.

48. О умрлим властелима:
Када умре властелин, коњ добри и оружје да се даје цару, а свиту велику и бисерни појас да има његов син, и да му цар не узме, аколи не узима сина, него има кћер, да је стим власна кћи, или продати или дати слободно.

49. О крајишнику властелину:
Властела крајишници, која војска отуда дође и плени земљу цареву, те прође опет кроз њихову земљу, та властела све да плате кроз којих је област прошла.

50. О псовци:
Властелин, који опсује и осрамоти властеличића, да плати сто перпера, и властеличић, ако опсује властелина, да плати сто перпера и да се бије штаповима.

51. О предавању сина у двор:
И ко преда сина или брата у двор, и запита га цар, веровати ли ћу га, и рекне веруј колико и мени, ако које зло учини, да плати онај који га је предао; ако тај који има дворити, како дворе у палати царевој, што сагреши, да плати сам.

52. О невери:
За неверу, за сваку кривицу, брат за брата, и отац за сина, рођак за рођака; који су одељени у својим кућама од оног који није скривио, ти да не плате ништа, осим онога који је скривио, његова и кућа да плати.

53. О насиљу:
Ако који властелин узме властелинку силом, да му се обе руке отсеку и нос сареже; аколи себар узме силом властеллинку, да се обеси, аколи своју другу узме силом, да му се обе руке отсеку и нос сареже.

54. О блуду властелинке:
Ако властелинка учини блуд са својим човеком, да им се обома руке отсеку и нос сареже.

55. О псовању властеоском:
И ако властелин , или властеличић, опсује себра, да плати сто перпера; аколи себар опсује властелина, или властеличића, да плати сто перпера и да се осмуди.

56. О позиву властеоском:
Властелин на вечер да се не позива, осим да се позива пре обеда, да му се раније саопшти, и ако буде позван пре обеда с приставом, и не дође до обеда, да је крив, и властелину казна због престоја шест волова.

57. О злоби:
Који властелин на приселици из злобе које зло учини: земљи пленом, или куће попали, или које било зло учини, да му се та област узме и друга не да.

58. О смрти властеле:
Који властелин умре, а има једно село у жупи, или међу жупама, што се зла учини томе селу паљевином, или чим било, томе селу сву ту злобу да плати околина.

59. О пронији:
Пронију да није властан нико ни продати, ни купити, ко нема баштине; од пронијарске земље да није властан нико подложити под цркву; аколи подложи да не важи.

60. О цару:
Цара свако да спроводи, куда било да иде, град до жупе, и жупа до жупе, и опет жупа до града.

61. О повратку војске:
Када дође властелин с војске кући, или који било војник, ако га ко позове на суд, да остане код куће три недеље, потом да иде на суд.

62. О позиву властеоском:
Властели велики да се позивају с писмом судијиним, а остали с печатом.

63. О кефалијама:
Кефалије, што су у градовима, да узимају доходак по закону, и да им се продаје жита, и вина, и меса за динар што другому за два, но грађанин то да му продаје, а други нико.

64. О сиротама:
Сирота кудељница да је слободна како и поп.

65. О попу:
Поп, који нема свога стаса, да му се даду три њиве по закону. Поп, који год, од свога господара никамо да не одлази, аколи га господар не усхрани по закону, да дође свом архијереју, и архијереј да рекне ономе властелину, да храни попа по закону, а ако онај господар не послуша, да је поп слободан, куда му је воља; ако буде поп баштиник, да га није властан одагнати, само да је слободан.

66. О судском одговарању:
Братанци, који су заједно у једној кући, када их ко позове код куће, који дође од њих, тај да одговара; аколи га нађе на двору цареву или судијину, да дође и рекне, даћу брата старијега на суд, да га даде, и не сме се присилити да одговара.

67. О робовима и меропсима:
Робови и меропси, који седе заједно у једном селу, свака плаћа која долази, да плаћају сви заједно; по људима, како плаћу плаћају и работу работају; тако и земљу да држе.

68. О закону:
Меропсима закон по свој земљи: У недељи да работају два дана пронијару, и да му даје у години перперу цареву, и заманицом да му коси сена дан један, и виноград дан један, а ко нема винограда, а они да му работају друге работе дан један, и што уработа меропах, то све да држи, а друго ништа, против закона, да му се не узме.

69. О сабору себрова:
Збора себрова да не буде, а ако се ко нађе као саборник, да му се уши отсеку, а да се осмуде покретачи.

70. Који су у једној кући:
И ко се нађе у једној кући, или братанци, или отац (са) синовима, или ко други, одељен хлебом и имањем, и ако буду на једном огњишту, а оним одељени да работају као и други људи.

71. О братској злоби:
И ко зло учини, брат или син, или сродник, који су у једној кући, све да плати господар куће, или да даде ко је зло учинио.

72. О невољном:
И ко невољан дође на двор царев, да се свакоме учини правда, осим роба властеоскога.

73. О сироти:
Сирота која није кадра парничити се или одговарати, да даде заступника, који ће за њу одговарати.

74. О паши:
Село са селом да пасе, куда једно село, туда и друго, осим законитих забела; и ливаду да не пасе нико.

75. О жупи и о попаши:
Жупа жупи да не пасе марвом ништа, а ако се нађе једно село у оној жупи у кога било властелина, или царства ми, или црквено село, или властеличића, ономе селу нико да не забрани пасти, да пасе куда и жупа.

76. За попашу:
А ко попасе жито, или виноград, или ливаду, грешком, ту попашу да плати што рекну душевници, који процењују, аколи намерно попасе, да плати попашу и шест волова.

77. За потку:
Потка међу селима педесет перпера, а Власима и Арбанасима сто перпера, и те потке цару половина а господару половина чије буде село.

78. О земљи црквеној:
О земљи и о људима црквеним, што имају о њима суд црквени, ако ко изнесе милосно писмо или рекне милосника имам у том писму, и до тога мислосника ништа да се не држи, само да се суди по закону царства ми, но увек да запитају царство ми.

79. О међи и о земљи:
А за међе земље, што се парниче села међу собом, да тражи (по закону) од Светога краља, када је умро; ако ко да милост цареву и рекне, дао ми је господин цар, како је држао мој друг пре мене, ако је милост царева, да буде тако, и да држи, осим црквенога.

80. О међи сеоској:
За међе сеоске, да обоје, који траже, даду сведоке, он половину, а он половину, по закону; куда рекну сведоци, његово да је.

81. О планинама:
Планине што су по земљи царства ми, што су планине цареве, да су цару, а црквене црквама, а властеоске властелима.

82. О Власима и Арбанасима:
Где престоје Влах или Арбанасин на селу, на томе селу да не стане други, за њим идући, аколи силом стане, да плати потку и што је попасао.

83. О милосним писмима:
Где се изнесу два писма царева за једну ипотес, за земљу, ко сада држи, до овога доба саборнога, његова да је, а милост да се не измени.

84. О котлу:
Суда да нема за котао, нити икаква оправдања, ко се оправдао да не даје судијама оправдања; на суду да нема руке ни оправдавања, ни удаве, само да се суде по закону.

85. О бабунској речи:
И ко рекне бабунску реч, ако буде властелин, да плати сто перпера, аколи буде себар да плати дванаест перпера и да се бије штаповима.

86. О убиству:
Где се нађе убиство, онај који буда изазвао, да је крив, ако се и убије.

87. О хотимичном убиству:
Ко није дошао хотимице, силом, те је учинио убиство, да плати триста перпера, ако ли је дошао хотимице, да му се обе руке отсекy.

88. О властеоској парници:
Када се парниче властела, ко у чем изгуби, да даје јемце.

89. О позивању кривца:
Ко позове кривца пред судије, и позвавши не дође на суд, него седи дома, онај који је позван, ако дође на рок пред судије и отстоји по закону, тај да је слободан од те кривице за коју је био позван, јер онај позивач седи дома.

90. О залогу:
Залози, где се нађу, да се откупљују.

91. О приставу:
Када се парниче два, ако рекне један од њих, имам пристава овде на двору цареву, или на судијину, да га даде, када га потражи и не нађе онде на двору, тај час да дође на суд и рекне, не нађох пристава, ако је за обед, да му је рок за вечеру, ако је за вечеру, да га даде сутра до обеда, ако га буде послао цар или судија на работу, да није онај крив који га даје, да се постави рок, док онај пристав дође, да га даде пред судије.

92. О препознавању лица:
Ако ко препозна лице под човеком, а буде у гори, у пустоши, да га поведе у најближе село и преда селу, и позове да га даду пред судије, аколи га не да село пред судије, што суд одреди, да плати то село.

Лице је corpus delicti, res ipsa, res manifesta, сама украдена ствар; овде се мисли очевидно, пре свега на коња; лице може значити и оруђе, којим је извршено злочинство.

93. О провођењу дружинскога човека:
Ко проведе дружинскога човека у туђу земљу, да даде седам.

94. О убиству:
Ако убије властелин себра у граду, или у жупи, или у катуну, да плати тисућу перпера, аколи себар властелина убије, да му се обе руке отсеку и да плати триста перпера.

95. О псовци:
Ко опсује епископа. или калуђера, или попа, да плати сто перпера. Ко се нађе да је убио епископа, или калуђера, или попа, тај да се убије и обеси.

96. О убиству:
Ко се нађе да је убио оца, или матер, или брата, или чедо своје, да се тај убица сажеже на огњу.

97. О бради властеоској:
Ко се нађе да је почупао браду властелину, или добру човеку, да се тому обе руке отсеку.

98. О чупању себара:
И ако се почупају два себра, да је мехоскубина шест перпера.

99. О запаљивању:
Ко се нађе да је ужегао кућу, или гумно, или сламу, или сено, да то село да запаљивача, аколи га не да, да плати оно село што би запаљивач платио.

100. О запаљивачима гумна:
Аколи ко ужеже изван села гумно, или сено, да плати околина, или да даде запаљивача.

101. О најезди:
Силе да није никоме ни за једну ствар у земљи царској; аколи кога снађе најезда, или сила разметљива, они коњи најездни сви да се узму, половина цару, а половина оному на кога су најахали, и људи најахалци да приме казну како пише у законику светих отаца, у световним члановима, да се муче као и намерни убица.

102. О подјемчивању:
Подјемчивања да нема никоме, низашта, никаква, ко ли се подјемчи за што, да плати седмоструко.

103. О суду ропском:
И који су робови, да се суде пред својим господарима, како им је воља за своје кривице, а за цареве да иду пред судије, за крв, за вражду, за лопове, за разбојнике, за пријем људи.
104. О позивању:
И да пристав не додијава жени, када није муж код куће, нити да се позива жена без мужа, но да жена даде мужу глас, да иде на суд; у томе муж да није крив, док му се не даде глас.

105. О писмима царевим:
Писма царева, која се доносе пред судије за што било, а побија их законик царства ми, што сам написао које било писмо, она писма, која побије суд, та писма да узмy судије и да их донесу пред царство ми.

106. О дворанима:
Дворани властеоски, ако учини које зло ко од њих, ко буде пронијаревић, да га оправда очина, дружина поротом, аколи је себар, да захвати у котао.

107. За одбој:
Ко се нађе да је одбио судијина сокалника, или пристава, да се оплени и да му се узме све што има.

108. О издави:
И о издави овако да буде: издава од земље приставу три перпера, од села три перпера, од млина три перпера од жупе - од сваког села - три перпера, од града коњ и свита, од винограда три перпера, од коња перпер, од кобиле шест динара, од говечета четири динара, од брава два динара.

109. О отровима:
Мађионичар и отровник, који се нађе на делу, да се казни по закону светих отаца.

110. О судијама:
Судије куда год иду по земљи царевој и својој области, да није властан узети оброка силом, ни што било друго, осим поклона, што му ко поклони од своје воље.

111. О судијиној срамоти:
Ко се нађе да је осрамотио судију, ако буде властелин, да му се све узме, аколи село, да се распе и оплени.

112. О сужњима:
Који човек утече из сужањства, чим дође на двор царев, био царев човек, или црквени, или властеоски, тим да је слободан; ако је понео што човеку коме је утекао, то да је оному од кога је утекао.

113. О сужњу:
Који се сужањ држи у двору царства ми, те утече на двор патријарашки, да је слободан, и такођер на двор царев да је слободан.

114. О јемству:
Људи који се враћају из туђе земље у земљу царства ми, ко буде побегао од јемства; они јемци, који су тога човека, ништа не плаћају.

115. О бегству:
И ко је чијега човека примио из туђе земље, а он је побегао од свога господара, од суда, ако даде милостно писмо царево, да се не оспори, ако ли не даде милости, да му се врати.

116. О налазачу:
Ко што нађе у царевој земљи, да не узме, те да не рекне, вратићу, ако ко позна, ако ли прихвати, или узме, да плати као тат или разбојник, а што нађе у туђој земљи, на војсци, да носи пред цара и војводу.

117. О прелажењу:
Што је кому прешло у цареву земљу, или из града, или из жупе, што је до преузимања господина цара, док није било царево, него је било другога господара, од тога времена, био човек или друго право, да се не тражи, ако је прешло после преузимања господина цара, то да се не тражи; то јест, када је био сукоб, а није била земља и градови цареви.

118. О тргу:
Трговци, који иду по царевој земљи, да није властан никоји властелин, ни који било човек силом им сметати, или шчепати робу, а новац му силом наметнути; коли се нађе да је силом растоварио или растурио да плати пет сто перпера.

119. О трговцима:
Трговци и мале и велике потребне робе скрлата да иду без сметње по земљи царевој, да продају и купују, како кому трг доноси.

120. О цариницима:
Цариник царев да није властан сметати или задржати трговца, да му коју робу прода у бесцење; слободно да пролази сваки по свим трговима и по вољи да се креће са својом робом.

121.
Да није властан властелин, ни мали ни велики, ни који било други, задржати или спречити своје људе или друге трговце, да не иду на тргове цареве, но да иде сваки слободно.

122. О трговцима
Аколи властелин задржи трговца, да плати триста перпера, аколи га цариник задржи, да плати триста перпера.

123. О Сасима:
О трговима; што су куда посекли Саси горе до овога сабора, у земљу нека имају; ако су кому властелину без права узели земљу, да се суде са њима властела по закону Светога краља, а отсада унапред Сасин да не сече, а што посече, оно да не обрађује и људе не смешта, само да стоји пуста, да расте гора; нико да не забрани Сасину гору, колико треба тргу, толико да сече.

124. О хрисовуљима:
Градови грчки, које је заузео господин цар, што им је записао хрисовуље и простагме, што имају и држе до овога сабора, то да држе, да им је сигурно и да им се не узме ништа.

125. О приселици градовима:
Грдовима да нема приселице, осим ко иде да долази стањанину, или мали или велики, да иде стањанину, да му преда коња, и све стање, да сачува стањанин са свим, и кад пође онај гост, да му преда стањанин све што буде примио, аколи му буде што нестало, све да му плати.

126. О градској земљи:
Градска земља, што је около града, што се на њој отме или украде, да плати све то околина.

127. О зидању града:
За зидање града, где се град обори, или кула, да га направе грађани тога града и жупа што је тога (града).

128. О помоћи царској:
Господин цар, када има сина женити, или крштење, и буде му на потребу двор чинити и куће, да помаже мали и велики.

129. О области војводама:
На војсци, на свакој, да обладају војводе колико и цар, што рекну, да се послуша, аколи их ко не послуша у чему, да је тима казна која и онима који цара не би послушали; и судови мали и велики, који су на војсци, да им суде војводе, а други нико.

130. О цркви:
Цркву ко обори на војсци, да се убије или обеси.

131. О свађи:
На војсци свађе да није, аколи се два сваде, да се бију, а други нико од војника да им не помогне; аколи ко потече и помогне изазивачу, они да се убију.

132. О куповању:
Што ко купи од плена из туђе земље, што буде плењено, по царевој земљи да је слободно купити од тога плена колико и у туђој земљи, аколи га ко обеди говорећи, оно је моје, да га оправда порота по закону, јер је купио на туђој земљи, а није ни лопов ни проводаџија, ни саучесник, тако да држи како своје.

133. О поклисару:
Поклисар, што иде из туђе земље цару, или од господина цара своме господину, где било дође у чије село, да му се чини част, да му је свега довољно, но да обедује или вечера, па да иде напред, у друга села.

134. О баштини:
И што записује господин цар баштине, кому запише село, да је логотету тридесет перпера за хрисовуљ, а кому жупу, од сваког села по тридесет перпера, а ђаку за писање шест перпера.

135. О војсци:
Војска која иде по земљи царевој, где падне у коме селу, друга по њој идућа, да не падне у томе селу.

У години 6863, индикт 7

136.
Књига царства ми да се не пречује где дође, или госпођи царици, или краљу, или властелима великим и малим, и свакоме човеку, нико да не пречује шта пише писмо царства ми, аколи буде таково писмо, да не може онај извршити, или нема да даде, тај час да иде опет с писмом царству ми, да јави царству ми.

137. О хрисовуљима:
Хрисовуљи царства ми, што су учињени градовима царства ми, што им пише, да им није властан оспорити ни господин цар, ни ико други, да су хрисовуљи сигурни.

138. О лажном писању:
Ако се нађе у чијем хрисовуљу слово лажно преписано, нађу се слова исправљана и речи преудешене на друго, што није заповедило царство ми, ти хрисовуљи да се раздеру, а онај више да нема баштине.

139. О меропсима:
Меропсима у земљи царства ми, да није властан ниједан господар ишта против закона, осим што је царство ми записало у законику, то да му работа и даје. Аколи му учини што незаконито, заповеда царство ми, да је властан сваки меропах парничити се са својим господарем, или с царством ми, или с госпођом царицом, или с црквом, или с властелом царства ми, или с ким било, да га није властан ко задржати од суда царства ми, осим да му судије суде по правди, а ако меропах добије парницу против господара, да му зајемчи судија царства ми, како да плати господар меропху све на рок, и потом да није властан онај господар учинити зло меропху.

140. О примању туђега човека:
Заповест царска. Нико ничијега човека да не прима, ни цар, ни царица, ни црква, ни властелин, ни други који било човек да не прима ничијега човека без писма царева; такав да се казни, ко био, као и издајник.

141. О тргу:
Такођер и тргови и кнезови, и по градовима, чијега човека приме, истим начином да се казне и издаду.

142. О властелима који затиру имање:
Властелима и властеличићима, којима је дало царство ми земљу и градове, ако је ко од њих нађен, да је опленио села или људе и затро против закона царства ми, што је царство ми узаконило на сабору, да му се узме имање, а онај што буде сатро да све плати од своје куће, а да се казни као пребеглица.

143. О разбојницима:
И ако се нађе разбојник, који прође кроз област крајишника, и пљачка где год и опет се врати с пленом, па плаћа крајишник седмоструко.

144. О бегунцима:
Ако се нађе властелин или властеличић бегунац, и други ко било царства ми, те устану на грабљење околна села и жупа на његову кућу и на његову стоку, што буде оставио, они који то учине да се казне као издајници царства ми.

145. О лоповима и разбојницима:
Заповеда царство ми: По свима земљама, и по градовима, и по жупама и по крајиштима лопова и разбојника да није ни у чијем пределу. И овим начином да се укине крађа и разбојништво; У којем се селу нађе лопов или разбојник, то село да се распе, а разбојник да се стрмоглав обеси, а лопов да се ослепи, а господар села тога да се доведе свезан царству ми, да плаћа све што је учинио разбојник или лопов од почетка, и опет да се казни као лопов и разбојник.

146. О владалцима:
Такођер, и кнезови, и промићури, и владалци и престојници, и челници, који се налазе управљајући селима и катунима, ти сви да се казне вишеписаним начином, ако се нађе код њих лопов или разбојник.

147. О владалцима:
Аколи су владалци известили господаре, а господари се направили као да не знају, да се ти господари казне као разбојник и лопов.

148. О судијама:
Судије, које царство ми постави по земљама да суде, ако пишу за шта било, за разбојника и лопове, или за које било судско решење, те пренебрегне писмо судије царства ми, или црква, или властелин, или који било човек, ти сви да се осуде као непослушници царства ми.

149. О разбојнику и лопову:
Овим начином да се казни лопов и разбојник доказани. И овакво је доказивање: Ако се само лице (corpus delicti) ухвати у њих, или ако их ухвате у разбојништву или крађи, или их преда жупа или села, или господари, или властела, који су над њима, како је више уписано, ти разбојници и лопови да се не помилују, него да се ослепе и обесе.

150. О лопову:
И ако ко потера судом разбојника и лопова, а не буде доказа, да им је оправдање железо, што је одредило царство ми, да га узимају на вратима црквеним из огња, и да га постави на светој трпези.

151. О пороти:
Заповеда царство ми: Отсада унапред да је порота и за много и за мало: за велико дело да су двадесет и четири поротника, а за помању кривицу дванаест, а за мало дело шест поротника. И ти поротници да нису власни никога измирити, осим да оправдају или опет да окриве. И да је свака порота у цркви, и поп у одеждама да их закуне, и у пороти камо се већина куну, и кога већина оправда, тима да се верује.

152. О закону:
Како је био закону у деда царства ми, Светога краља, да су великој властели велика властела поротници, а средњим људима према њиховој дружини, а себрдијама њихова дружина да су поротници; и да није у пороти ни сродника, ни злобника.

153. Закон:
Иноверницима и трговцима поротници половина Србаља, а половина њихове дружине, по закону Светога краља.

154. Закон:
Који се поротници закуну, и оправдају онога по закону, и ако се по томе оправдању нађе баш сам предмет (corpus delicti) у онога оправданога, кога су оправдали поротници, да узме царство ми од тих поротника вражду, по тисућу перпера, и више потом да се тима поротницима не верује, ни да се ко за њихове удаје, ни да се од њих жени.

155. О приселици:
Отселе унапред приселице да нема, нити икакве пратње, осим ако се случи великога властелина стегоноше у жупи, или помањег властелина, који само држи државу на себи, и немају никакве заједнице међу собом и међу својом државом, ти да плаћају.

156. О приселици:
На земљи царства ми, и, рекавши, на меропшинама, да не узимају властела приселице, ни ину коју плаћу, осим да плаћају од свога.

157. О чувању путова:
Где се налазе жупе смесне, села црквена и царева, и властеоска, и буду смесна села, и не буде над том жупом једнога господара, него ако буду кефалије и судије цареви, које је поставио цар, да поставе страже по свим путовима, и кефалијама да предаду путове, и да их чувају са стражама, и да, ако се ко опљачка или покраде, или се које зло учини, тај час иду кефалијама, да им плаћају од свога, а кефалије страже да траже и разбојнике и лопове.

158. О стражама:
Ако је пусто брдо међу жупама, села околна, која су око тога брда, да чувају стражу, аколи не ушчувају стражу, што се учини у том брду, у пустоши, штета, или разбојништво, или крађа, или које зло, да плаћају околна села, којима је речено чувати пут.

159. О трговцима:
Купци, који пролазе ноћу, на ноћиште где дођу, ако их не припусти владалац или господар села тога, да преноће у селу купци, по закону цареву, како је у законику, ако што изгуби путник, онај господар, и владалац и село све да плате, јер их нису у село пустили.

160. О гостима и о разбојницима:
Ако се где догоди којему било госту, или трговцу, или калуђеру, те му узме што разбојник или лопов, или која год сметња, да иду ти сви цару, да им плати цар, што буду изгубили, а цар да тражи кефалије и властелу, којима буде пут предан и страже предане. И сваки гост, и трговац, и Латинин да доходи првим стражама са свим што има и носи, да га провађају, и стража стражи да га предаје са свим; аколи се догоди, те што изгубе, да им је порота веродостојни људи, што рекну по души да су изгубили, с оним поротницима, то да им плате кефалија и стража.

161. О парничењу пред судом: <br> На суду који се суде парничари и који се парниче за своју ствар, и оптужени, зашто је окривљен, да није властан окривљени друге речи потворно говорити на тужитеља, ни за издајство, ни за друго какво дело, осим да одговара. А када се сврши суд, ако што има, потом да говори с њим пред судијама царевим, а да му се не верује ни у чем што говори, док се парница не сврши.

162. О приставима:
Пристави без писма судијина никамо да не иду, или без писма царства ми, осим куда их шаљу судије, да им пишу писмо, и да не предузима пристав другога, осим што пише писмо, а судије да држе такођер какво су дали приставима, које су послали да исправљају по земљи, да ако буде од пристава измена ,ако буду друго учинили него што пише писмо, или ако буду преписали писма на други начин, да иду пред судије да се оправдају, и ако се нађе да су свршили како стоји у судијину писмо, које судије држе, да су прави, аколи се нађе да су преправили суд, да им се руке отсеку и језик одреже.

163. О судијама:
Све судије што суде да уписују судове и да држе код себе, а уписавши, друго писмо да га даду оному, који се буде оправдао на суду. Судије да шаљу приставе, праве и веродостојне.

164. О пријему људи:
За људе: Ко буде чијега човека примио пре овога сабора, да се тражи првим судом, како пише у првом законику.

165. О потворницима:
Ако се нађе који било потворник и гони кога потвором, лажи и опадањем, такав да се казни као лопов и разбојник.

166. О пијаницима:
Пијаница откуда иде и изазива кога, или посече, или окрвави, а не досмрти, таковому пијаници, да му се око извади и рука отсече. Аколи пијан задере, или капу кому скине, или другу срамоту учини, а не окрвави, да га бију, да се удари штаповима сто пута, и да се вргне у тамницу, и потом да се изведе из тамнице, и да се опет бије и пусти.

167, О парничарима:
Парничари, који исходе на суд царства ми, коју реч буду говорили у првину, тима речима да се верује и по тим речима да се суди, а по последњима ништа.

168. О златарима:
Златара у жупама по земљи царевој нигде да није, осим у трговима, где је поставио цар новац ковати.

169. О златарима:
Ако се нађе златар у граду, кујући новац тајно, да се златар сажеже и град да плати глобу што рече цар. Ако се нађе у селу, да се то село распе, а златар да се сажеже.

170. О златарима:
И у градовима царевим да стоје златари, и да кују друге потребе.

171. О закону:
Још заповеди царство ми: Ако пише писмо царство ми, или из срџбе, или из љубави, или из милости за некога, а то писмо разара законик, није по правди и по закону, како пише законик, судије томе писму да не верују, него да суде и врше како је по правди.

172. О судијама:
Све судије да суде по законику, право, како пише у законику, а да не суде по страху од царства ми.

173. О подвођењу:
Властела и властеличићи, који долазе на двор царев, или Грк, или Немац или Србин, или властелин и други који било, ако доведе са собом разбојника или лопова, да се онај господар казни као лопов и разбојник.

174. О баштинама:
Људи ратари, који имају своју баштину, земљу и винограде, и купљенице, да су власни од својих винограда и од земље у прћију дати, или цркви подложити, или продати, али увек да има работника на томе месту ономе господару чије буде село, аколи не буде работника за оно место ономе господару чије буде село, да је властан узети оне винограде и њиве.

175. О судијама:
Који судија је у двору царства ми, и учини се зло, тима да се суди; аколи се нађу парничари случајно на двору царства ми, да им суди судија дворски, а други нико да се не позива на двор царства ми мимо област судија, које је поставило царство ми, само да иде свако пред свога судију.

176. О градовима:
Градови сви по земљи царства ми да су на закону о свему како су били у ранијих царева. а за судове, што имају међу собом, да се суде пред владалцима, градским и пред црквеним клиром; а који жупљанин тужи грађанина, да га тужи пред владалцем градским, и пред црквом и пред клиром по закону.

177. О дворском суду:
Која властела стоје у кући царевој увек, ако их ко тужи, да их тужи пред судијом дворским, а други нико да им не суди.

178. О судијином писму:
Судије, куда шаљу приставе и писма своја, ако се ко оглуши и одбије пристава, да пишу судије писмо кефалијама и властели, у чијој буду области они непокорници, да сврше за то власти што пишу судије, ако не сврше власти да се казне као непокорници.

179. О судијама:
Судије да проходе по земљама, куда коме је област, да огледају и исправљају о убогим и сиротим.

180. О препознавању лица:

И ако ко што ухвати отето или крадено, баш лице (corpus delicti), или силом узето, сваки о том да даде свод, ако ко буде купио где било, или у земљи царевој и у другој земљи, увек да даде о томе свод, аколи не да свода, да плаћа по закону.

181. О парничењу пред царем:
Заповест царска судијама: Ако се нађе велико дело, и не узмогну расудити ни решити, који било велики суд да буде, да иде од судија један с оном обојицом парничара пред цара; и што ће кому судити судије, сваку осуду да уписују, како не би било некоје потворе, да се решава по закону цареву.

182. О неовлаштеном позиву:
Ко је у области којих судија, сваки човек да није властан позивати на двор царев, или камо друго, него да иде сваки пред свога судију, у чијој буде области, да се расуди по закону.

183. О станику:
Станици цареви да иду пред судије, што имају суд међу собом: За вражду, за разбојника, за лопове, за пријем људи, за крв, за земљу.

184, О кефалијама:
Властела и кефалије цареве, који држе градове и тргове, нико од њих да не прими ничијега човека у тамницу без писма царева, аколи га ко прими против заповести цареве, да плати пет стотина перпера.

185. О тамници:
Тим истим начином, ко држи тамнице цареве, да никога не прими, ничијега човека, без заповести цареве.

186. О суду правом и кривом:
Судови који се траже и за право и за криво, што се учинило пре овога закона, и што се сад учини, сваки суд, ко иде...

187.
Куда иде цар и царица, или станови, или коњи цареви, у ком селу преноће, потом ниједан станик да не преноћи у том селу, аколи се ко нађе и преноћи у том селу против закона и заповести цареве, онај који је старији пред становима да се даде свезан ономе селу, што буде сатрвено, све да плати седмоструко.

188. О глобарима:
Глобари, који стоје пред судијама, што осуде судије, и уписавши, даду глобарима, те глобе да узимају глобари а што не осуде судије, и не даду, уписавши глобарима, да нису власни глобари ништа додијавати некоме.

189. О коњима и псима:
Куда иду коњи, и пси и станови цареви, што им се пише у писму цареву, да им се то даде, а друго ништа. И псарима и соколарима и свињарима, куда иду, да им се ништа не даје.

190. О жиру:
И ако у жупи жир роди, тога жира цару половина, а томе властелину чије је имање половина.

191.
И ако разбојник украде свиње цареве, да плати околина, аколи се украду свиње, да се суди свињар са жупом, па што рекне суд.

192. О правоме суду:
За три предмета - за издајство, за крв и за отмицу властелинке да иду пред цара.

193.
За свод коњски и друге марве, или чега било парница, што се отме или украде, томе да даде сводника (аколи не даде), да плати свако седмоструко. Аколи рекне, купих у туђој земљи, да оправдају душевници од глобе. Аколи га не оправдају душевници, да плати с глобом.

194. О глобарима црквених људи закон:
И глобе на црквене људе, што се суде пред црквом и кефалијама, и те глобе, што се осуде, да има све црква, како пише у хрисовуљима, те глобе да се узимају од црквених људи, како је поставио господин цар закон по земљи, и да се поставе црквени људи као глобари, који ће сабирати те глобе и давати цркви, а цар ни кефалије да не узимају ништа.

195.
И жене да не ноћивају у цркви, осим госпођа царица и краљица.

196. О постригу калуђера и калуђерице:
И без благослова епископа да се не пострижу ни људи ни жене. Свакоме човеку закон црквени.

197. Којему властелину дође да зимује човек, да даје травнине од сто кобила кобилу, од сто оваца овцу с јагњетом и од сто говеда говече.

198.
Доходак царски соће, и намет и харач да даје сваки човек: Кабао жита, половина чиста а половина припроста, или перпер у новцу, а рок томе житу да се усипа на Митров-дан, а други рок на Рођење Христово, аколи соћа властелин не да на те рокове, властелин тај да се свеже на царском двору и да се држи докле не плати двојином.

199.
И ако коњ липше у коме селу, а не буде га село убило ни одагнало, но умрло од Бога, да не плате ништа.

200.
И где се нађе човек у земљи, кому буде коњ умро, или вук изеде, или сам убио, а он приселицу узео за коња, и изнађе се истина, ако буде тако, да му плати господар, чији је човек, седам коња.

201.
Меропах, ако побегне куда од свога господара у другу земљу, или цареву, где га нађе господар његов, да га осмуди и нос распори, и ујемчи да је опет његов, а друго ништа да му не узме.

 

* Текст Душановог законика дат је у преводу на савремени српски језик.

По коначном османском освајању централног српског царства, првобитно је поштеђена провинција Зета, која је наставила полу-самостално постојање још четири деценије, суочена и често ослањајући се на присуство Венецијанаца у јужном Јадрану. То је постигнуто под вођством кнезова из куће Црнојевића, чији је најистакнутији члан био Иван (који се понекад назива и Иван-бег).

oktoih_icon.jpg

ШТАМПАНО НАСЛЕЂЕ, Октоих

Иако су Иванови односи са страним силама и његово царство углавном имали малу важност, јер је његово освајање било само део у османском покорењу Европе, владавина и унутрашња дела овог владара и његових синова имају знатно већи историјски значај. На много начина, ово раздобље представља кључни мост - можда чак и неку врсту нестале везе - између далеких (а понекад и легендарних) времена средњовековне српске државности, и каснијег периода турског јарма и националне борбе за ослобођење, која је кулминирала у XIX веку. То се означава променама које су се догодиле током ове владавине - а симболишу их променом назива из средњовековне Зете на модерну Црну Гору. То је приказано премештањем Иванове престонице из низинског Жабљака прво у брдовит Обод, па најзад на планинско Цетиње, а огледа се и на многе друге начине: трговинско оријентисана монетарна економија и пољопривреда приморских и низинских градова и припадајућих подручја је замењена примитивнијом економијом која се заснива на прикупљању залиха, па чак и на разбојништву; како су квалитетне пољопривредне низине напуштене у корист веома ретко насељених неплодних планина, земљопоседничка аристократија и феудална имања нестају и бивају замењени организацијом патријархалног друштва оријентисаног на клане; значајан и све агресивнији млетачки католички приморски утицај престаје док Зетски митрополит такође премешта своје седиште у Цетиње, успостављајући тако чврсто православно присуство. Црнојевићи - за разлику од, рецимо, претходних феудалаца из Зете - истакнути су у еповима, где се појављују у неким од најбољих песама (попут чувене "Свадбе Максима Црнојевића") као последње, ако скромне, средњовековне династије у традицији Немањића - са двором, дворским званичницима, манастирским задужбинама и слично. Са друге стране, каснија линија цетињских кнежева-епископа која је непрекидно водила све аутономнију Црну Гору у следећим вековима, своје корене је вукла изравно до Ивана Црнојевића и величанственог манастира који је посветио Пресветој Богородици. Легенда каже да је водеће српско племство бежало на то подручје под турским притиском и основало угледна каснија племена и кланове. На много начина, Црна Гора, изолована и самодовољна, успела је да очува најчишћу српску епску традицију и косовско-немањићку колективну свест. Основа коју су поставили Иван Црнојевић и његови синови била је пресудна у олакшавању тога.

 


 

ШТАМПАНО НАСЛЕЂЕ

 

oktoih.jpgПосљедњег независног јужнословенског средњовјековног из династије Ивана Црнојевића Ђурађа, извори описују као високог, храброг, доброг коњаника и заљубљеника у књиге. Управо у овој последњој категорији његова кратка владавина оставила је трајну заоставштину. На основу раних венецијанских модела, створио је аутохтону штампарију у Црној Гори. Њени производи су били највишег квалитета, што је овде видљиво са странице чувеног Октоиха.

 

 

 

 

 

djuradj_icon.jpg

Дуга владавина деспота Ђурађа Бранковић била је богата и садржајна - укључујући и многе трагичне тренутке које је храбро подносио до последњих дана - и судбина је од њега заиста створила једну од најзначајнијих европских личности свог доба.

Одмах по преузимању престола након смрти свог ујака деспота Стефана, Ђурађ је морао да врати Мачву и Београд; а тврђава Голубац предала се Турцима. Пре смрти, деспот Стефан је био дужан да преда, такође Ниш и Крушевац. Притиснут са две стране, Ђурађ је одлучио да обнови вазални уговор са Муратом II. Лишен неколико важних градова и у великој потреби за престоницом, Ђурађ је успео да за само две године изгради нови, добро утврђени град на Дунаву - Смедерево; његови монументални зидови и куле, упркос великој штети у два светска рата, у великој мери сачувани су до дан данас.

smederevo_lion_icon.jpg

СРЕБРНА АСПРА, кована у Смедереву

Са завршеном главним делом градње 1430. године, пренео је у Смедерево свој двор и главну ковницу новца. Слично томе, Смедерево је заменило Београд као седиште митрополита. У врло кратком времену, нова престоница је донекле стекла славу „новог Константинопоља“, своју хришћанску репутацију ојачала догађајима попут преношења моштију светог апостола Луке у град. Двлор је функционисао преко две канцеларије, српске и латинске. Град је био насељен и српском и дубровачком аристократијом.

Упркос неким почетним застојима, Ђурађ је и даље имао велику и богату државу - своју деспотовину која се протезала од река Саве и Дунава до обале Јадрана. Суседне земље су му биле Турска, Мађарска (са вазалном Босном) и Венеција; у овом тренутку, Византијско Царство више се није граничило са Србијом. Међутим, политички приступ Западу није значио раскид са византијском културом - напротив, заједничке опасности учиниле су политичке везе између Србије и Византије јачим него икад. У исто време, преговори који су довели византијског цара Јована VIII Палeoлога да закључи Фирентинску унију двеју цркава (1439.) нису уродили значајном западном помоћи.

Већ 1438. године Мурат II је извршио велике налете на српске територије и уништио неколико важних утврђења, заједно са манастиром Раваница. Следеће године је опсео Смедерево, које се, суочено са ограничењима снабдевања, на крају предало заједно са већином државе - означивши тако први пад Србије. 1440. године долази до прве турске опсаде Београда, али окупатори су сада поражени и присиљени да се повуку. У међувремену је деспот Ђурађ покушао да наговори Мађарску да мобилише хришћанске снаге, али био је онемогућен због збрке која је настала након смрти мађарског краља и цара Сигисмунда I 1437. године и свађа око мађарског престола које су уследиле. Коначно, 1443. године Ђурађ се са својим српским снагама придружио великом крсташком рату који су предводили краљ Владислав и мађарски племић Јанош Хуњади (у српској епској поезији познат као Сибињанин Јанко). Османлије су неколико пута поражене, што је омогућило да Ђурађ наредне године успешно опорави своју државу, јер су Турци били дужни да поврате његове поседе, укључујући 24 града. Али у другом крсташком рату, који је деспот овај пут избегао, касније те исте јесени, у бици код Варне (Бугарска), хришћани су преусмерени, а краљ Владислав и кардинал Цесарини убијени, а Хуњади једва успева да побегне. У осветничким кампањама против Турака у јесен 1448. године Хуњади је опустошио Србију, а Турци су поражени у другој косовској битци. Положај деспота овај је пут ојачан неутралношћу, што му је омогућило положај посредника у мировном уговору између Турака и Угарске из 1451. године.

Ма колико Ђурађ вешто баратао овим проблематичним политичким проблемима, крај је ипак био близу. Нови султан Мехмед II (1451-1481) "Освајач", убрзо након ступања на престо опколио је и коначно узео 1453. године Цариград - последњи значајан остатак и кључни симбол византијске империје. Пошто је раније великодушно добављао ресурсе за поправак делова његових зидова, сада је био дужан да снабдева вазалске трупе како би помогао султану у њиховом ударању и скалирању. У међувремену, Ђурађова дипломатска акција, покренута у више италијанских градова, није имала конкретан одговор. Године 1455. Турци су освојили кључни рударски центар Ново Брдо, масакрирајући његове становнике након пада. Следеће године су поново покушали да освоје Београд и још једном су поражени - сам султан је том приликом рањен. Али те исте јесени дочекала су смрт два најугледнија крсташа из XV века - Јанош Хуњади у Београду и деспот Ђурађ у Мађарској. Ђурађ је имао четири сина, од којих су ослепили тројицу, а његова ћерка Мара била је удата за Мурада II, живећи у турском харему до смрти. Ђурађа је наследио његов син Лазар, који је нажалост умро већ у јануару 1458. године.

Лишени озбиљне владе, деморализоване и напуштене, Србију су коначно освојили Турци 1459. године, када су јој се предале последње велике обилазнице и главни град, Смедерево - овај пут без борбе. У последњим деценијама 15. века, окупатори би постепено елиминисали релативну аутономију преосталих српских земаља: Босне (1463), Херцеговине (1481) и Зете (1496). Наследници породице Бранковић склонили су се у Мађарску, где су неко време наставили да играју значајну улогу у проту-турској борби.

БЕЗВРЕМЕНСКИ ЗИДОВИ

smed.jpgГромогласни зидови Смедерева љубоморно су штитили кратак, али значајан успон града као једног од последњих стубова источног хришћанства пре брзе исламске плиме. "Древни зидови града Ђурађа стајаће овде много векова наредних година, мирно се огледајући у плавим водама Дунава, поносно одолевајући времену и новим освајачима и доказујући храброст средњовековних српских градитеља и масона", написао је резервни официр Живорад Никић 14. октобра 1915. и изнео је свој последњи став против немачке инвазије.
smederevo_lion.jpg

stefan_icon.jpgНакон Косовске битке у којој је кнез Лазар погинуо, његов син Стефан, још малолетан, наследио је власт над Србијом. После мађарског упада у Србију крајем 1389. године, његова мајка, делујући као регент у његово име, прихватила је вазалну везу са Турцима. У том својству, Стефан се касније марљиво борио у Ровињу (1395) против влашког кнеза Мирче, а у Никополису (1396) против крсташа, а султан - сада његов зет - уредно га је наградио поседима Вука Бранковића. Са њим је касније Стефан био и у чувеној битки за Ангору (1402), где су Турци поражени од Монгола под Тамерланом, а сам Бајазит заробљен, упркос Стефановим храбрим покушајима да спаси свог господара. Враћајући се из Мале Азије, посетио је Цариград, где је од византијског цара Јована VII добио титулу деспота. Овим се означава крај почетног раздобља распада српских државних институција након смрти цара Душана и почетка опоравка - који је сада оборен османским поразом код Ангоре - што би се, иако у коначници било привремено, показало од великог значаја.

stefan_mining2_icon.jpgПРАВДА ЗА СВЕ, осветљење из Стефановог закона о рударству

1403. Стефан је постао мађарски вазал и добио је заузврат Београд, мачвански крај, тврђаву Голубац на Дунаву, рударски град Сребреница (источна Босна) и имања у јужној Мађарској. Такође је успоставио добре односе са новим султаном Сулејманом. У међувремену, профитирајући од борби између Сулејмана и његовог брата Мусе, Стефанов брат Вук побунио се, са неким успехом, против њега. Међутим, у изненадном сукобу 1410. године, Вука су убили деспотови војници и његови турски савезници. Стефан је такође успео да измири своје несугласице са породицом Бранковић и нарочито његовим нећаком Ђурађем. Следеће опасно искушење појавило се након изненадне смрти султана Сулејмана, јер је Муса, већ горки непријатељ деспота, преузео турски трон. Стефан је одговорио састављањем коалиције са Босанцима, Мађарима и Мусиним братом Мехмедом. Коначно, 1413. године, у битци испод планине Витоше, Муса је поражен и убијен. Убрзо након тога, Стефан је потписао повољан мировни уговор са новим султаном Мехмедом, који му је тако омогућио да вештом и мудром политиком сакупи већину централних српских земаља под својом влашћу. Даље, непосредно пред смрт 1421. године, Стефанов нећак Балша III Балшић завештао му је Зету и тако поново вратио ово подручје у главну српску државу. Србија је уживала у новом периоду бољитка и економског напретка, а то се посебно очитавало у рударству (Ново Брдо, Сребреница). Била је одговорна за петину целокупне европске производње сребра; само кроз Дубровник годишње се извозило 5 тона сребра. 1412. донет је познати закон о рударству, који је међу осталим гарантовао повластице рударима и сигурност у свим рударским активностима. У то време су цветале и трговина и занатство. Интензивном трговинском везом, Србија је била везана за две важне економске зоне - Јадранску и Подунавску. Градски напредак, који је градове испунио трговинским и пословним људима из иностранства (посебно из Дубровника), успео је да делимично одвоји Србију од њене феудалне прошлости, на начин који унеколико подсећа на савремене италијанске државе нове ренесансе. Градови су такође стекли релативну аутономију, а Београд - у овом тренутку напредни град од око 50 000 душа - постао је нова српска престоница, где је двор деспота организован као занимљив спој старих византијских и хуманистичких галантних манира. Значајна утврђења из Стефанове владавине и данас представљају средишњи део горњег града Београда, са директним погледом на ушће Саве и Дунава. Његова главна задужбина је познати манастир Манасија.

Према његовим савременицима, деспот Стефан је био средњовековни ратник, добро образован витез, нежни песник и хуманистички дух, истовремено. Такође је припадао највишој класи мађарске аристократије и инвестирао је у огромне поседе у Мађарској, где је насељавао Србе, и привремено боравио у својој готској палати у Будиму - чији су делови још увек сачувани. Стефан Лазаревић изненада је умро 1427. године, престо је препустио свом нећаку Ђурађу Бранковићу. Својим делима удостојио се светости, а Црква га прославља 1. августа.

 


ПРАВДА ЗА СВЕ: СТЕФАНОВ ЗАКОН О РУДАРСТВУ

stefan_mining2.jpgОвде је приказан део шарене и еклектичне галерије ликова из осветљења почетних страница Стефановог закона о рударству - који је, вероватно, намерабао да сугерира праведност његових одредби у односу на изборне јединице укључене у овај сложен али стратешки економски процес. Осим што се проширио на ранији законодавни рад неколицине Стефанових претходника, овај документ је језички значајан и за либералну употребу вернакуларног језика свог дана.

узима краљевско име Стефан

lazar_icon.jpg

Име и дела кнеза Лазара Хребељановића нераскидиво су везани за косовску легенду - у много чему камен темељац континуиране српске националне свести, како се развијала од касног средњег века до данас. Далеко више од популарног фолклора, овај комплекс релевантне историје, црквене генерализације, епског улепшавања и поетског израза до данас звучи свеже моралном снагом и духовном дубином, дубоко надахњујући чак и европске великане попут Гетеа, Јакоба Грима и Пушкина.

Лазар је потицао из породице ситних племића, а његов отац је марљиво служио на Душановом двору, држећи неколико служби средњег значаја. То је отворило врата његовом сину, који је у оба цара држао дворску титулу "ставилац", а према неким извештајима можда је уздигнут на државно место "кнеза" (вероватно чак и "великог кнеза") око 1363. године.

Након што се повукао из владине службе у свој посед око слива реке Мораве, ране судбоносне 1371. године, Лазар је чекао свој тренутак. Убрзо, међутим, комбинацијом дипломатије, војне акције и породичних савеза - успео је да се етаблира као истакнути српски племић. У том смислу је чак и у овој раној фази оставио утисак способног и далековидног државника, иако се бори против све тежих изазова.

Рано је Лазар схватио да се преко неколико предуслова не може поновно успоставити преко потребна централизована власт. Међу њима, анатема коју је моћни Цариградски црквени врх бацио на Србију и њену патријаршију - проклетство за које су многи сматрали да се испунило распадом и расулом у царству - морала је да се уклони. Политичка клима до тада већ је погодовала томе, али Лазарове интервенције биле су ипак пресудне за окончање овог деликатног питања 1375. Штавише, иако је имао релативно скромну кнежевску титулу, Лазар је добро разумео потребу династијске легитимности и континуитета. Немањићко је порекло кнегиње Милице, пружило неку основу за то, а шароликост његовог фреско сликарства и кованица, иконографије и документарне титулатуре, открива осетљиву равнотежу између тежњи ка царском континуитету и конструктивне опрезности. Са једне стране, употреба титуларног имена Стефан и ознака "аутократор" сведоче о томе; истовремено, није имао проблема са баном Твртком Котроманићем који је 1377. године преузео титулу "краља Стефана Србије" и одржавао је срдачне односе према њему до самог краја.

Економски и административно, Лазар је учинио најбоље да припреми подручје за предстојећи обрачун са напредном османском плимом. Његова рана контрола важних рудника и ковница на Руднику и Новом Брду омогућила је просперитет, а прилив избеглица - укључујући и високо квалификоване - из окупираних турских земаља омогућио је интелектуално јачање. Подигнути су бројни манастири, многи у карактеристичном и оригиналном стилу, међу којима је главна кнежева задужбина, Раваница. Похваљен у епској поезији као тријумф "камене безвременске једноставности" над блиставим, али пролазним богатством, овај добро очувани објекат поседује галерију фрески и - након многих мука - остаје последње почивалиште моштију својих ктитора.

divus_lazarus_icon.jpg

ВИДОВДАНСКИ МУЧЕНИК, Свети кнез Лазар

Коначно, 15. јуна 1389. године, на Косову Пољу - „пољу црних птица“ - две супротстављене армије су се суочиле једна са другом. Поуздани историјски записи су мали, али јасно је да су Турци дошли у пуној снази, а водили су их султан Мурат и његова два сина. Лазар је предводио угледну, мада мању војску, заузео средишње поље и оклопио се трупама својих савезника Вука Бранковића и босанског краља Твртка. Иако анализе савремених извора показују да је исход био више извлачење - обојица вођа су била мртва, а њихове се војске повукле услед великих жртава - штета на српској страни била је много већа, јер је то била срж њеног племства, вођства и борбених снага, пропала је заједно са својим монархом; каснији догађаји само су појачали ову интерпретацију исхода. Лазар је убрзо након тога проглашен за мученика, а његов празник - такође познат као Видовдан (тренутно 28. јуна по грегоријанском календару) - остаје посебан празник, дан сећања на Светог кнеза, његове другове и наследнике и њихове жртве за хришћанске вредности и национални понос.

 

ВИДОВДАНСКИ МУЧЕНИК:
"Ако изаберем краљевство,
изаберите Краљевство на Земљи,
то краљевство је само мало и мало;
ипак Краљевство небеско
је заувек и не познаје границе. "

 

 

lazar_zefar.jpg divus_lazarus.jpg
Лазаров судбоносни избор, завет Косова, је жртва која омогућава васкрсење. Његова канонизација недуго након битке - и живахни фолклор који је брзо уследио - започео је свој датум, 15. јуна (тренутно 28. јуна по грегоријанском календару) првенствено одаје почаст светомученику Лазару и удруживању мученика из каснијих ратова. Иако је традиционално позната као „Видовдан“ (подразумева и везу са Световидом), Православна црква је тога дана такође одала почаст само пророку Амосу из Старог завета. Епска традиција, у меморијалном приказу зграде цркве Раваница, каже да је он био породични покровитељ и гозба (слава) самог кнеза Лазара. Редак сребрни динар приказује Лазара са светитељским нимбусом око главе, што сугерише постхумно питање убрзо након његовог мучеништва. Литографија Лазара Кефалофороса из 1741. године, коју је Христофор Жефаровић направио у Бечу, приказује превладавајућу барокну иконографију.

БЛАГО Садржај

Сав материјал фонда БЛАГО је бесплатан за коришћење, али постоје одређене правила за комерцијалну употребу, као и правила за навођење извора материјала. Погледај следеће линкове за више информација.

> Лиценца за БЛАГО материјал
> Захтев за фотографије

Фонд БЛАГО такође прихвата материјал у колекцију. Обратите нам се ако имате неки.

Contact

BLAGO Fund, Inc.
PO Box 60524
Palo Alto, CA 94306
USA
info@blagofund.org

Stay in contact, subscribe to our newsletter